Суочен с порастом броја размажене деце Пуж је одлучио да направи представу којом ће указати на тај проблем и предложити помирљиво решење: "Дете мора да се воли и мази, али није добро да се размази ".
Радња комада одвија се данас, у Београду у кући Лазине породице. Лазину маму је размазио њен отац, пуковник у пензији. Бака је дечији психолог, али ипак не успева да сачува Лазу од мужа и своје ћерке који га мазе. Тако се указује на чињеницу да непожељно понашање према деци може да се преноси с колена на колено.
Публика ће моћи да види низ деци познатих ликова. Ту су професионални психолози који покушавају да излече Лазу од размажености путем "позоришне терапије". Зато Лаза и његова комшиница и другарица још из вртића глуме Попаја и Оливу.
Снимају их два права камермана, а психолози глуме конобаре на дивној романтичној вечери.
На сцени ћемо видети чак и мангупе који покушавају Лазу да опљачкају јер Лаза "нема шта нема".
Сви психолози се слажу да васпитање почиње у раном детињству. Лазу су размазили док је био мали, па сад као велики има проблеме. Другови га избегавају јер све мора да буде по његовом па остаје сам. На срећу размаженка "укроти" љубав његове комшинице Таре према којој гаји симпатије још из вртића.
"Лаза - мамина маза" је за представа за децу од 4 године па навише. Међутим, једноставна прича и многи невербални гегови чине је приступачном и за нешто млађу децу.
Све Пужеве представе, па и ова, завршавају се хепи ендом, али публику на крају ипак очекује изненађење.
Родитељу пажљив буди, од деце се праве људи.
ОЗБИЉНО – СМЕШНО „ОДРАЗМАЗИВАЊЕ“
Како на комичан, а са друге стране озбиљан и поучан начин приказати проблем размаженог детета, чији узроци „леже“ на гранама породичног стабла бар два колена уназад, представ или су нам Бранислав Милићевић и Слободанка Цаца Алексић у најновијем комаду „Лаза мамина маза“, којим се после једногодишне паузе (премијера „Златокосе“ била је 11. априла 2010.) поново ауторски враћају на сцену свог Позориштанцета „Пуж“. Уметнички и брачни двојац, тазе добитници Награде Града Београда за дугогодишњи рад и трајан допринос развоју српске престонице, још једном су, уз помоћ сјајне сарадничке екипе, показали зашто су неприкосновени владари дечијег театарског света.
Наиме, по принципу класичне формуле из Хорацијеве поетике “Утиле дулци”, која има за циљ да се васпитава кроз разоноду, Бранко у свом препознатљивом фазону “кроји” комад саздан од скривених метафора и духовитих дијалога који никога у сали не остављају равнодушним. Насупрот њему Цаца својим атрактивним решењима прецизно чита причу „од првог до задњег слова“ и поново потврђује истину да за машту границе не постоје. Као резултат свега, добија се динамична и узбудљива представа која током осамдесетак минута подједнако плени од почетка до краја. На сваку вербалну “провокацију” деца узвраћају без устезања, а “маторци”, исто тако веома активни посматрачи, на све то реагују на мало другачији начин – грохотним смехом и снажним, на моменте, и веома бучним аплаузима.
У центру радње “врти” се тинејџер Лаза, чије понашање доводи до низа апсурдно смешних ситуација са много преокрета и изненађења. За разлику од Лазе, из чувене песме Јована Јовановића Змаја, који живи на селу, Бранков размаженко је дечко из урбане средине, Београђанин. Он је син строгог оца, који на разне начине покушава да свог преразмаженог наследника усмери на прави колосек, и ћудљиве мајке, која је тотални антипод свом супругу. Додуше, њено понашање и није толико за чуђење, ако се зна да је била маза свог оца, пуковника у пензији, који, гле „чуда“, исту врсту „љубави“ негује и према свом унуку. Глас разума за сво троје покушава да буде бака која, иако је дечији психолог, не успева да материјализује своје напоре. Последице су очигледне, јер Лази леђа окрећу и другови зато што не желе да за пријатеља имају особу која мисли да све мора да буде онако како он каже. У помоћ прискачу и професионални психолози који Лазин проблем покушавају да реше путем „позоришне терапије“, а ту је и прва комшиница, Тара, његова симпатија из вртића, која стално нешто позајмљује; час фен, час кофер, час сијалицу... Њена улога, испоставиће се, биће пресудна да ствари крену неким жељеним током.
Дебитант на “Пужевој” сцени Радован Вујовић, у улози насловног јунака, у потпуности је оправдао указано поверење дочаравши Лазу као карикатурално спадало које публика, упркос очигледним недостацима, прихвата са нескривеним симпатијама. Искреном и иновативном игром показао је да би, после низа успешних рола у “великим” позориштима, своју огромну креативну енергију могао мало чешће да троши и на дечијим сценама.
Милан Чучиловић игра главу породице сведеним, али сасвим изражајним средствима. На тренутке веома строг и убедљив, нарочито кад заурла у стилу „кад ја грунем и ватру сунем“, а све у циљу да се пронађу прави одговори за решење проблема. Чуча нас је овом улогом уверио да му „леже“ и неке друге роле, а не само оне „нежне“, принчевске, на које смо, када је реч о „Пужићу“, углавном навикли да га гледамо.
Бранка Шелић, која лик мајке ствара крајње духовито, у неким сценама, захваљујући њеним уским погледима на свет око себе, неодољиво подсећа на неке симпатичне, питорескне нушићевске тетке алапаче. Нарочито ефектно и надасве занимљиво делује подешавање гласних жица на пискутав тон који на прави начин подцртава сву инфантилност њених поступака према рођеном детету.
У улози Таре видели смо веома добру Дубравку Ковјанић. Млада глумица показала је сву раскошност свог талента, а то је посебно дошло до изражаја у сцени дивне романтичне вечери у којој Лаза игра Попаја, а она Оливу. Чувену „краљицу вриска“ из серијала о морнару Попају дочарала је веома уверљиво, а убеђен сам да би јој за ту креацију капу скинула и Нада Блам, глумица која је Оливи позајмљивала глас у култном цртаћу.
Милица Михајловић, коју дуго времена нисмо гледали у „Пужићу, вратила се на велика врата. Са невероватном лакоћом одиграла је све три поверене роле – баку, дресерку и бандита исказавши сву ширину свог необичног дара за трансформацију. Било би лепо кад би је чешће виђали на овој сцени, а још лепше када би се у некој представи појавила са супругом, глумцем Војом Брајовићем. То, сигурно, не би обрадовало само њиховог сина Рељу, него и бројне позоришне сладокусце. Чуда су увек могућа, зар не? Нарочито у “Пужићу”.
И Игор Дамњановић има три потпуно различите улоге. Прво је деда, потом дресер, а напослетку и бандит. Игра их веома уверљиво, са необичним шармом и филингом. Ова констатација посебно се односи на лик тупавог пљачкаша, смотаног мангупа са изразито оскудним фондом речи у којем је доминантан типичан улични жаргон а ла „мунзе конза“, карактеристичан управо за такве особе. Сјајан начин да деца укапирају какве креатуре, заправо, користе тај накарадни сленг.
Бранка смо видели у улози позоришног педагога, заправо неке врсте наратора који нас, специфичним шармом, својственим само њему, у више наврата уводи у оно што следи у наставку приче о “одразмазивању”. Притом, овога пута, онако са стране, не нападно, али у контексту комада, објашњава, онима који то не знају, шта је, на пример суфлер у позоришту или пак чему служи меморијска картица у фото апарату. Притом, стигао је да нас обавести како је ова премијера, одржана 17. априла, заправо већ девето извођење представе у три дана, како смо ми једина публика која је аплаудирала на крају сцене у којој Лаза свира гитару, што је о представи казао Бранки Криловић у изјави за Радио телевизију Србије... Одувек сам се дивио том његовом живом, интерактивном, приступу у којем се не држи слепо текста по сваку цену, већ „дише“ заједно са публиком и ослушкује њен пулс. То су те неке ствари због којих је јединствен и које га чине непревазиђеним мајстором у овом послу.
У кратким, невербалним, улогама камермана појављују се актери скоро свих „Пужевих“ представа Предраг Филиповић и Александар Вујановић, док у импресивној сцени Лазиног кошмарног сна, уз већ поменуте учеснике, сценом дефилују и Мирко Ковачевић, Младен Миљановић и Марко Јовичић. Успеху представе свакако су придонели и сценограф Кристина Радосављевић, композитор Божидар Обрадиновић, костимограф Јелена Перишић и кореограф Марија Савић Срећковић.
Е, сад, шта још додати свему овоме? Крај представе! Да, он је веома интересантан. У сваком случају, срећан јесте, али је потпуно другачији од оних на које смо навикли да гледамо под кровом „Пужића“.
А порука? Децу свакако треба волети „из све снаге, са свих страна“, али истовремено би требало водити рачуна да никако није добро да та љубав постане претерана. На то, у тексту своје песме и њеном рефрену, поручује и Пужева „ лична “ песникиња Мирјана Булатовић речима: „Родитељу пажљив буди, од деце се праве људи“.
Микојан Безбрадица, новинар „Позоришних новина“
