Луња и Маза је акциона комедија са лајањем и кевтањем без бува, искључиво са псима у насловним улогама.

Текст: Боривоје Петковић Режија: Ана Радивојевић Здравковић Сценограф: Кристина Радосављевић Костимограф: Снежана Шимић Музика: Божидар Обрадиновић Кореограф: Марко Стојановић Маске: Сенди Кумалаканта Играју: Ташана Ђорђевић, Марко Јанкетић, Димитрије Илић, Мира Ђурђевић, Дубравко Јовановић, Мирко Ковачевић, Александар Вујановић, Предраг Филиповић.

Сиромашни Луња и богата Маза се заљубе али Мазин тата стаје на пут њиховој срећи уз помоћ својик смешних и смотаних помоћника. Дешава се чаролија...

Није битно да ли си богат или сиромашан већ какав си у души. У животу најважнија је љубав АВ-АВ-АВ!!!

Нежно кевтање о љубави

Некад, а и данас, култни цртаћ „Маза и Луња“, добио је у недељу 31. октобра свог достојног наследника на позоришним даскама. Истини за вољу, поменути, славни, претходник послужио је само као оквир за нову „Пужићеву“ представу, насталу по тексту Боривоја Петковића и у режији Ане Радивојевић Здравковић, а све остало упаковано је на другачији, оригиналан, начин.

Наиме, број ликова је мањи, имена су им другачија, осим главним јунацима који су своја места заменили и у самом наслову. Са друге стране, радња, која се дешава у данашњем Београду, додатно је обогаћена и убацивањем духа чукундеде Лугомира који је веома важна карика ове љубавне, романтичне, едукативне и, изнад свега, невероватно духовите приче. А, у кратким цртама, она се „врти“ око сиромашног тинејџера Луње и богате девојчице Мазе који се заљубе, малтене, на први поглед. Међутим, као непремостива препрека њиховој срећи, уз помоћ својих карикатуралних помоћника, испречиће се њен тата Пуниша...

Наредних сат времена, све до срећног краја, сведоци смо разних обрта, веома комичних, који су ионако позитивну атмосферу у гледалишту, често прошарану бурним аплаузом и узвицима “браво”, подизали до усијања.

Заслуге за то, ваља приписати комплетној екипи представе, где је свако, у свом сегменту, врхунски урадио поверени задатак. Редитељка Ана Радивојевић Здравковић изврсно је, без грешке, прочитала сјајан Петковићев текст, и поставила га на сцену у једном динамичном ритму, какав управо одговара жанру ове представе, а то је акциона комедија. Нема падова, нема развлачења, али има божанствених тонова Божидара Обрадиновића који тај ритам прате кроз разне музичке правце, од репа прошараног звуком гусала, до шансона, попа, рока и блуза. Наравно, инспирацију за то, сигурно су му дали и одлични текстови песама насталих из пера Мирјане Булатовић која, између осталог, у једној нумери и шаље веома упечатљиву поруку: “Динари, еври, долари, фунте, могу да купе много тога, али нема начина да се купи љубав и слога”.

Марко Јанкетић, син барда српског глумишта Мише, и Свјетлане Кнежевић, глумице Позоришта на Теразијама, у улози Луње – сиромашка са срцем, показао је свој раскошан таленат и поново, као тачну, потврдио ону народну изреку да ивер не пада далеко од кладе. Поред глумачких, овога пута, морам и то да напоменем, уверио нас је да поседује и завидне певачке могућности на којима би многи музичари са наше естрадне сцене, нарочито репери, могли да му позавиде. Ушао је у улогу до краја, а поготову је био интересантан као псето. У неким сценама, када би скакутао или, пак, гурао њушку у први план, толико би то веродостојно радио, да је на тренутке изгледало да је испред нас заиста живи пас, а не глумац у костиму “човековог највернијег друга”. За тај сегмент, сценски покрет и кореографију читаве представе, био је задужен Марко Стојановић чији рад, дакле, никако није могао да остане непримећен, како у поменутој прилици, тако и у осталим, поготову током музичких нумера, док је феноменалне маске урадио Сенди Кумалаканта. Управо кроз лик Луње, провлачи се и поента ове приче да за праву љубав није битно да ли си богат или сиромашан, већ какав си у души.

Новом лицу на Пужевој сцени, Ташани Ђорђевић, на леђа је био накачен огроман терет са којим је, пре него што је успела да се избори са њим, сигурно требало да се пролије доста зноја. Труд очито није био узалудан, јер нам је веома добро дочарала лик Мазе у свим сегментима приче, без обзира да ли је реч о сценама у којима се појављује као девојчица или у онима у којима, као и њен директан партнер, игра кученце . Она је, у оба случаја, тако слатка и умиљата да би је свако пожелео у својој близини.

Диван, као и увек, био је Димитрије Илић, коме је редитељка поверила лик Мазиног оца Пунише. Човек скромних интелектуалних потенцијала, али и особа која се не да баш лако насамарити. Бизнисмен, пун к'о брод. Мисли да с парама може да ради шта хоће, он „не пита колико кошта“. Димитрије ову сировину, искривљених моралних схватања, игра невероватно надахнуто, тако да га публика, упркос недостатку основних људских вредности, прихвата са симпатијама. Чак и када ћути, публика се смеје. Један гег и препуна сала је у трансу. У неким сценама, урнебесан смех додатно ће појачати и његова шљаштећа гардероба, са којом се, кроз разне детаље, веома вешто поиграва костимографкиња Снежана Шимић . Чини се да се, док их је креирала, лудо забављала, јер је више него јасно да је до изнемоглости хтела да исмеје неке новопечене богаташе који тако, с времена на време, замишљају да су, ни мање ни више, него главни актери Кополиног „Кума“. Са друге стране, у оквиру сценографије, за коју је била задужена Кристина Радосављевић, посебно заводљиво делује Пунишина кичераста када за купање са све лављом главом и сензор славином из које, по потреби, а у функцији представе, тече и вода, као и фотеља на чијим су спољним деловима, на златним платнима, уткани симболи евра , фунте и америчког долара.

Пунишини помоћници, Гаџа – Дубравко Јовановић и Шефица – Мирјана Ђурђевић, посебна су прича. И њих двоје, нешто слично као и њихов газда, самим појављивањем на сцени изазивају смех. Смотани до бола, а истовремено неодољиво шармантани и комични, деловали су толико уиграно као да је реч о неком извођењу са двоцифреном бројком, а не о премијери. Чак, у једној сцени, захваљујући својим физичким габаритима, мало су ме подсетили на незаборавни тандем из „Пепељуге“, Буцку и Мршу, у којој је потоња „креатура“ такође био Дубравко. Он је, пре свега, глумац једне моћне енергије који нас већ дуги низ година, са сваком новом улогом у „Пужићу“, увек пријатно изненади. Његов Гаџа, неспособни тупаџија, који на крају, уз помоћ “више силе”, ипак, успева да смува своју пословну ортакињу Шефицу, такође je освојио симпатије публике, упркос одређеним потезима који се косе са неким етичким начелима, као што је, на пример, рушење Луњине куће.

Мирјана Ђурђевић, глумица раскошне моћи трансформације, заводљиво игра лик Шефице, с природним нервом за комедију. Успела је да осветли бројне нијансе своје јунакиње и тако нам дочара њена различита духовна стања. Мирјанина глума, ваља нагласити, представља лепо и угодно освежење на Пужевој сцени.

Шта још додати целој причи? Ако волите праву, истинску, позоришну чаролију и желите да сазнате шта је у животу најважније, прошетајте до „Пужића“. Нећете зажалити, јер је „Луња и Маза“, представа која враћа осмех на лице и веру у праве вредности, урађена у најбољој традицији „Пужевог ћалета и кеве“ – Бранка и Цаце.

Микојан Безбрадица, новинар „Позоришних новина“