Наш главни јунак, дечак Драшко, тражи царство у коме царује другарство. После низа авантура налази га у својој кући. Тако сви ми откривамо да другарство треба да влада у свакој породици.

На крају водитељ Бранко упућује малој публици примамљив позив: "А сада, другари, дођите на позорницу да сложно отпевамо добру, стару песму, у којој су куће од чоколаде, а прозори од мармеладе. Тако ће царство у коме царује другарство бити и овде, у веселој породици Позориштанца Пуж."

У ЦАРСТВУ ВРХУНСКЕ МУЗИКЕ И ГЛУМЕ

Уз честе аплаузе на отвореној сцени, буран смех током представе и вишеминутне овације на њеном крају, протекло је, у недељу 30. октобра, премијерно извођење нове представе Позоришта „Пуж” – „У свету постоји једно царство”. На тај на чин, овај наслов идентичног назива као и чувена песма, један од заштитних знакова још чувеније телевизијске серије „Коцка, коцка, коцкица“, тријумфално се „ушетао“ под сводове „витамина за душу“ и већ на самом старту потврдио да ће засигурно дуго времена бити један од бисера „Пужевог“ моћног и квалитетно одабраног репертоара.

Руку на срце, то се могло претпоставити и пре него што смо видели представу знајући да је ауторски потписују неприкосновени уметнички тандем који чине текстописац Бранко Милићевић Коцкица и редитељка Слободанка Цаца Алексић. Једноставно, људи су се препознали не само животно, већ и професионално, тако да, захваљујући том генијалном уметничком филингу који обоје поседују, већ деценијама, приређују генерацијама и генерацијама клинаца, али и њиховим родитељима, декама, бакама... најлепше позоришне призоре кроз које их на адекватан начин забављају, уче и оплемењују њихову душу. И сваки пут изненаде нас, веома пријатно, нечим новим, јер њихова машта је – безгранична. Тако је било и овога пута.

У средишту тог музичког комада, пратимо причу о дечаку Драшку, који има проблеме у односу са оцем. Тата би желео да његов син буде храбар и јак, али је он све, само не то. Плаши се, чак, и грмљавине. Отац га задиркује, а Драшко због тога одлучује да напусти кућу и крене на пут да тражи царство у којем царује другарство...

Уз 11 песама, две нове и девете старих, али у новим аранжманима, које изводи двадесетак чланова “Пужевог” дечијег хора, Драшкове авантуре, кроз песму и игру, дочаравају нам на маестралан начин и троје глумаца; Бранко Коцкица , Софија Јуричан и Дубравко Јовановић.

Бранко је церемонијал мајстор. Са својим помагачима, Данком и Момом, пева и прича о Драшковим доживљајима. То ради више него мајсторски. Његовом оку ништа не може да промакне. Комуницира са публиком и ван онога што је написао у комаду. Тако нам, између осталог, препричава неке анегдоте с проба, даје нам одговор на питање како се зове пита која не воли да ради, открива нам на шта им је Цаца посебно указивала пажњу, напомиње како се сналази кад заборави текст, одговара на упадице из гледалишта... “Он је, заправо, као Зоки Радмиловић, али за децу!”, рече полугласно једна мајка из десетог реда. Да, и стварно то је нешто што публика воли. Не само у позоришту “за велике”, него и у дечијем. Јер, на крају крајева, позориште је жива ствар и публика воли да је део тога. Врхунац свега тога достигнут је током интерпретације нумере “Милојка”, неке мешавине блуза и соула, а чији је текст срочен од набрајања разних женских имена. Бранко је изводи у стилу врхунског шоумена. Бучно одобравање публике. Атмосфера, к'о на неком стадиону.

Софија Јуричан, глумица Атељеа 212, која, чини ми се, има више представа у “Пужићу”, него на сцени свог матичног позоришта, и овога пута успешно је потврдила указано поверење. А, изазов је, заиста, био огроман. Ваљало је одиграти чак шест ликова: Бранкову помагачицу Данку, куварицу, зубарку, паркаџију, стјуардесу и Драшкову маму. И - променити исто толико костима. Софија је то урадила беспрекорно. Она шармира публику, кокетира с њом, нарочито у улози “струјадесе” – конобарице у авиону. Елем, како је ово, у жанровском смислу, музички комад за децу, требало је показати и гласовне могућности. Оне су посебно дошле до изражаја у сцени, (ја ћу да је назовем) натпевавања са Бранком. Сукоб је настао тако што је ваљало разрешити дилему има ли свако позориште диригента. Бранко је тврдио да има, а Софија да нема. Једну, наизглед, обичну расправу, Цаца решава на заиста диван начин. Наиме, изабрала је варијанту да њих двоје речи “има” и “нема” размењују као оперски певачи. Прво то изводе кроз распевавање, а потом кроз популарне арије “Тореадора” из “Кармен” и “Винске песме“ из “Травијате”. Сјајно, велемајсторски. Публика је то умела да цени.

Бy тхе wаy, Бранко је био у праву. Диригент постоји. Зове се Мома, а игра га Дубравко Јовановић. И он је један од глумаца које често и са великим задовољством гледамо на “Пужевој” сцени. У овој представи, он има још две улоге. У једној је Драшко - Страшко, а у другој његов тата. Сваку од њих обојио је на свој препознатљив начин, ефектно и упечатљиво. И у свакој од њих је комичан. То је његов заштитни знак. Просто, “леже” му те “откачене” улоге, јер Дубравко је рођени комичар.

Да представа успе у пуном смислу те речи, побринули су се и Предраг Филиповић у епизодној улози поштара, те Александар Вујановић и Мирко Ковачевић као аниматори. Наравно, ту је и одлична сарадничка екипа у којој су били сјајан сценограф Александар Вељковић, изванредна Јелена Стокућа (костимограф) и Оља Матковић која је претежак посао, да "укореографише" петогодишње клинце, урадила беспрекорно. И најзад, Божидар Обрадиновић, пужев композитор и званични диригент дечијег хора Пужића урадио је све аранжмане изванредно. Модерно, с много дечијих звукова и фазона. А његове две нове композиције "Спаковано дете" и "Певајмо за ужину" написао је заиста надахнуто. Ова друга ће сигурно заузети место на сталном репертоару Пужевих Пужића као још једна химна.

Чули смо и чувени евергрин "Доћи ће ласте" који је специјално за прву "Пужеву" премијеру у овој сали "Откачена балерина" - компоновао "Коцкицин" дугогодишњи сарадник Михајло Живановић на текст Бране Црнчевића. Остале композиције и стихове написао је Бранко.

Подсетимо и то да се “Пужева” циљна група, у већини наслова, односи на децу узраста од четири до десет година. Међутим, са овом представом је нешто другачије. Захваљујући маштовитим играчким покретима на сцени, бројним песмама и разним смешним, баш клиначким фазонима, могу да је гледају и деца од три године.

После нешто више од сат времена, прича је заокружена веома ефектно. Прво поруком; Драшко схвата да је тражено царство у његовој кући, јер свака породица треба да је то царство у коме царује другарство. Потом и песмом, чувеном, култном, како вам драго: “У свету постоји једно царство"... Мала публика из првих редова пење се на позорницу. Певају сви заједно. Одушевљење, весеље до неба. Гледаоци желе још. Крећу познати акорди. Кратка пауза. Бранко пита публику која је песма у питању. Неко добацује:”Коцкица”. Публика, уз помоћ глумаца и хора, пева с њим. Права песма, у право време – да још једном обновимо градиво и подсетимо се одакле је све, заправо, почело.

Микојан Безбрадица, новинар “Позоришних новина”