Филозофи кажу да је човек морално биће, политичари кажу да је политичко, социолози да је друштвено, фројдовци да је сексуално, теолози да је религиозно, а театролози кажу:
Јасно је свима, то зна чак и овца
љубав је важнија од новца.
Први велики позоришни теоретичар Аристотел причао је како човек у позоришту доживљава катарзу, неку врсту преображаја. Међутим, дете још нема целовиту личност и ту нема шта да се преображава. Добро је рећи: позориште помаже у развоју дечије личности.
Дете у позоришту добија низ нових података, па запиткујући обогаћује дружење са, обично, презаузетим родитељима.
Ликови из комада су детету идоли. Оно их имитира и тако увежбава низ васпитних ситница типа: немој да лагиш, буди вредан, не бацај отпатке поред корпе, руку на уста кад се кашље, пери зубе, и слично. Пуно родитеља ми је рекло како су им деца, после представе Шашави квиз, престала да грицкају нокте, а да су после представе Чаробни нос престала да копају носиће.
Дете које у детињству навикне да иде у позориште задржи ту навику и тако постаје богатије за једну активност која ће му пружати уживање до краја живота. Срећнији су људи који воле више ствари, а позориште је прозор у све уметности.
Деца се у позоришту тако веселе, тако се радују, да је овај разлог много дебео.
И ви ћете се забавити. Грешите ако мислите да грешим. Пре свега, уживаћете у томе како ваше дете ужива, а друго, екипа позориштанца се увек потруди да измисли нешто забавно и за родитеље. Немојте се зачудити ако у некој представи доживите чак и катарзу.
Драге маме и тате, деке и баке, хоћу рећи, драги родитељи и пра-родитељи, драга остала родбино, комшије, комшинице, сви ови дебели разлози заједно чине један јако, јако дебео разлог и зато:
Весела су мала бића
када гледају Пужића.
